… I dočekali smo izveštaj sa drugog zvaničnog sastanka Panela nezavisnih eksperata i delegacije Fondacije Novi Sad 2021 povodom monitoringa razvoja projekta Evropske prestonice kulture (EPK) u Novom Sadu. Štur i kratak, izveštaj eksperata nam malo toga govori osim ukoliko lakonski ne izjavljuje da je razvoj ovog projekta obećavajući. S obzirom na stepen formalizacije u vidu iznošenja brojki, statistike i procenata vezanih za razvoj ovog projekta, teško je poverovati da je prostor za suvislu i otvorenu debatu o realnim problemima bio moguć na ovakvom susretu delegacije i eksperata. Sudeći po diskursu koji dominira izveštajem, uvereni smo da ni jedna od strana nije pokazala interes da se problemi prevaziđu, jer čak i kada se eksperti o problemima raspituju, delegacija pronalazi opravdanje da frazama pruži odgovor, pošto se one u ovoj konstelaciji smatraju prihvatljivim. Da nije bilo zadovoljavajuće diskusije za javnost, dokazuje i to što nije bilo ni reči o čak dva Otvorena pisma koja smo uputili članovima Panela na koja smo ostali bez odgovora, iako smo dobili obećanje samih eksperata da će i odgovoriti, i o tome razgovarati sa predstavnicima Fondacije. Kratko pismo koje smo dobili od policy officera programa Kreativna Evropa (Generalnog direktorata za edukaciju, mlade, sport i kulturu Evropske komisije), ipak ne možemo smatrati odgovorom Panela čiji su članovi službeno angažovani da prate ovaj projekat i daju svoje mišljenje i preporuke za njegovo poboljšanje. Dakle, jasan odgovor i otvorena komunikacija su nam uskraćeni, i to je ono što obeležava čitav razvoj ovog projekta koji se može iskustveno ispratiti na terenu u Novom Sadu, a sada vidimo, u iskustvu komunikacije sa EU institucijama.
Da nekakvog osvrta na problem o kojem govorimo u izveštaju ipak ima, simptomalno možemo pročitati u raspitivanju eksperata „o odnosu Fondacije sa (delom) nezavisnog sektora koji se žalio prethodnih godina na nedostatak uključenja i mogućnosti saradnje“, a onda i u neubedljivom odgovoru delegacije Fondacije koja otrcanim projektnim frazama pojašnjava da je okvir saradnje sa EPK jednak za sve i da su svi potencijalni partneri kroz javne pozive tretirani jednako. Međutim, za problem sa kojim se mi suočavamo nije postojao nikakav javni poziv, a on se tiče zatvorenosti mesne i lokalne samouprave u Novom Sadu za organizacije civilnog društva i, kako vidimo u poslednjih godinu dana, za sve nezavisno i neformalno organizovane građane. To se i ne bi moralo ticati Fondacije i njenih programa da ona nije jedina u mogućnosti da slobodno ulazi u mesne zajednice i koristi njihove resurse za okupljanje građana, pokretanje lokalnih inicijativa i njihovo projektno organizovanje putem svojih „Novih mesta“, i da to što je samo ona u prilici da radi u mesnoj samoupravi ne potvrđuje njen privilegovani status i ukazuje da je princip jednakosti i te kako selektivan. Naime, možda su jednako tretirani oni koji apliciraju na konkurse, ali princip jednakosti sasvim sigurno ne važi i za nju kao aktera koji deluje u ovom polju, odnosno u gradu i njegovoj mesnoj samoupravi. Da tako stvari stoje, dokazuje činjenica da smo na sopstvenu inicijativu prisustvovali jednom od sastanaka u okviru ovog projekta u Mesnoj zajednici „Omladinski pokret“ – u kojoj je Fondacija bila u potrazi za lokalnim incijativama! – i na tom sastanku joj je predstavljena naša, a sa njom i problem sa kojim se nosimo pokušavajući da ostvarimo saradnju sa mesnom samoupravom koja je potrebna za realizaciju naših projektnih aktivnosti, ali je on okarakterisan kao „privatni sukob“ jedne organizacije civilnog društva („nezavisnog aktera u kulturi“) i gradske vlasti. Jasno je da je takav problem javan da javniji ne može biti, i da se tiče i Prestonice kulture, pošto od tog trenutka sukob proizvodi vlast zajedno sa Fondacijom. Nakon neuspešnih razgovora koje smo nakon toga vodili i sa samom Fondacijom, zaključili smo da ona nema neophodan stepen političke autonomije da odbrani civilno društvo i time istinski omogući jednake uslove rada za sve organizacije civilnog društva koje u ovom gradu rade i stvaraju.
Pošto je pozicija Fondacije u relaciji sa vlašću solidna, smatramo da je u izveštaju Panela suvišna upitanost eksperata „o posvećenosti gradske vlasti projektu EPK“. Nijedan njen visoki predstavnik nije bio prisutan na ovom sastanku, kao što je to bio slučaj na prethodnom, održanom 2017. godine. Tada je njemu prisustvovao Član gradskog veća za kulturu, Dalibor Rožić, a odgovorom delegacije na ovo pitanje, mesto visokog predstavnika je zauzeo gradonačelnik, kolegijalnim opravdanjem da je zbog drugih internacionalnih obaveza, morao izostati. Ili je novosadska delegacija pominjanjem najviše pozicije vlasti u gradu želela što efikasnije da se odbrani od sumnje eksperata u posvećenost vlasti projektu (opravdanje člana Veća očigledno ne bi bilo dovoljno), ili joj pak nesvesno izbija iskustvo centralizacije političkog odlučivanja u Novom Sadu koja pod znak pitanja stavlja i projekat decentralizacije kulture koji Fondacija vodi. Ovim je moguće uveriti se, u inače javno iskazanu bojazan delegacije u izveštaju da izbori u Srbiji 2020. godine, samo godinu dana pre EPK godine, mogu biti kritični, kao i da su dogovori s vlašću o podršci ovom projektu uglavnom usmene prirode i stoga samo deklarativni. Iako bi se u ovoj nesigurnosti moglo začeti nešto što bi od ove Fondacija načinilo subjekt i organizaciju sa integritetom, iskustvo nas uči da se tome ne možemo ni nadati: ona se još ni jednom nije subjektivirala odlukom da sa vlašću pregovara čak ni oko uslova svog rada, već se od početka opredelila da sa njom isključivo sarađuje. U tome je razlika između nje, koja je samo formalno nezavisna fondacija, i nezavisne kulturne scene, koja se svojevremeno borila tako što je svesno zauzimala pregovaračku poziciju oko uslova rada i distancu prema neupitnoj saradnji na kojoj vlast insistira. U poziciji pregovora Fondaciji bi bili potrebni saveznici a ne samo aplikanti na njene konkurse, a u saradnji s vlašću potrebna joj je samo vlast i njena moć, čak i kada gradska vlast podršku ovom projektu čini održivo neizvesnom. Bezuslovnom saradnjom je javno i odgovorno delovanje Fondacije zauzdano i samoograničeno, te ona, zajedno sa nosiocima Omladinske prestonice, nije u stanju da zauzme i javno iskaže stav oko važnih stvari, među koje je dospelo i prebijanje studenata u univerzitetskom kampusu. Zauzimanje stava je izostalo iako su u pitanju mladi i studenti kojima se ove prestonice bave a nad kojima je izvršeno nasilje, koje se dogodilo u univerzitetskom kampusu čije su institucije i pojedinci evaluatori projekta EPK.
Kada reakcija oko ovakvog slučaja izostane, i kada ona uporno izostaje povodom naše inicijative za poštovanje principa slobodnog učestvovanja u radu lokalne samouprave, onda je suvišno očekivati reakciju povodom javne prozivke naše organizacije od strane gradonačelnika, kojom je arogantno demonstrirao nepoznavanje uloge organizacija civilnog društva, odnosno nezavisnih aktera u javnim politikama. Samo deceniju pre, takve prozivke ne bi lako prošle. Tadašnja izjava člana veća za kulturu o „tamo nekim art klinikama“, koja je za cilj imala da omalovaži nezavisnu scenu, bila je povod da se oformi inicijativa „Za kulturne politike“, koja je okupila više desetina organizacija civilnog društva u kulturi i pojedinaca u borbu za afirmativan pristup nezavisnoj kulturnoj sceni. U tom smislu možemo smatrati da su nas eksperti čak i precenli rekavši da je „deo nezavisne scene“ reagovao na izostanak podrške, jer taj „deo“ je zapravo samo jedna organizacija koja je reagovala. Nepostojanje organizovane nezavisne scene danas, u Novom Sadu, može ići na ruku samo vlasti i Fondaciji, jer, ako se neki kontakti između organizacija i vlasti događaju, oni nisu javni i nisu u pitanju pregovori, već saradnja koja se odvija u mraku. A u pristajanju na opskurne odnose, ne može se steći jasan uvid u diskurs vlasti i njegove posledice po sve nas.
U tom smislu, ponadali smo se da ćemo u izveštaju Panela nezavisnih eksperata na engleskom jeziku pronaći prevod jednog takvog termina koji je odnedavno u opticaju – „vaninstitucionalni akteri“ – ali nismo mogli pronaći bilo kakvu referencu na njega, iako je to ime koje Fondacija i vlast nabacuju akterima u kulturi. Pretpostavka je da ono treba da označi sve što nisu institucionalni akteri (javne ustanove u kulturi), te bi metodom eliminacije u staroj konkursnoj klasifikaciji mogli zaključiti da su to privredni subjekti i organizacije civilnog društva u kulturi. Ako je tako, onda bi to najpre značilo da se ne uvažavaju specifičnosti produkcije i različiti uslovi rada ovih aktera, i da se ovim imenovanjem oni smeštaju u poziciju toliko udaljenu od institucija da svaka intervencija u njih izgleda nemoguća iz perspektive organizacija i nepotrebna iz perspektive vlasti. A to što organizacije nekritički prihvataju ovaj termin i njime imenuju svoju poziciju, govori o nepostojanju subjektivacije i borbe za suzbijanje višeznačnosti (polisemije) reči, kojim bi moglo da se dođe do mogućeg u preduzimanju zajedničke akcije. Pošto je za to potrebno više prostora za diskusiju i artikulaciju problema, razmenu argumenata i mišljenje, a taj prostor očigledno nije uspostavljen, ostaje termin koji cirkuliše i koji se upotrebljava od situacije do situacije, a posebno kada se želi prikazati da saradnja između vlasti i organizacija civilnog društva postoji, iako je ona krajnje upitna. Nepostojanje termina „vaninstitucionalni akteri“ u izveštaju Panela, odnosno njegovo prećutkivanje od strane delegacije Fondacije na sastanku sa ekspertima, govori o reprodukciji odnosa vlasti čak i u odnosu eksperata i delegacije. Budući da je delegacija ostala uskraćena za ovakav terminološki novum, koji je, ne zaboravimo, postao i administrativni, imamo proširenu reprodukciju odnosa vlasti u kojima se rešavanje problema radije izbegava. Lutajući karakter ovog termina čini da realan problem nezavisne scene nestane i da se izbegne jasno zauzimanje stava o važnosti uloge civilnog društva u ovim procesima sa obe strane ovog susreta. I taj je problem sve veći. Nakon iscrpljene komunikacije između vlasti i nezavisnih aktera u kulturi, centralizacijom donošenja odluka u Novom Sadu ugrožena su i prava ljudi na lokalnu i mesnu samoupravu, dakle, na slobodno i neposredno učestvovanje u svim javnim politikama grada, a ne samo u oblasti kulture i omladinskog organizovanja.
Jedan od odgovora delegacije Fondacije na probleme nezavisne scene, a na koje su im i eksperti skrenuli pažnju, jeste da je upravo ova, 2019. godina, posvećena njenom uključenju u projekat Novi Sad 2021 – ali nije rečeno i na koji način. Naša je pretpostavka da je u pitanju opet koncepcija javnog i principijelno ravnopravnog konkursa za su-finansiranje projekata u kulturi u oblasti savremenog stvaralaštva u 2019. godini, pošto su se organizacije koje su prijavile svoje projekte na redovan gradski konkurs morale opredeliti za jednu od ponuđenih programskih „platformi“ projekta Novi Sad 2021. Uvođenje ove propozicije u javni konkurs nikada nije javno diskutovano sa akterima kulturne scene, pa čak ni na Forumu za kulturu koji je uspostavljen da bi takve diskusije bile moguće. Iako se ispostavilo da ovo opredeljenje nije bilo obavezno, ono je ostalo problematično, jer njegovo uvođenje nije bilo transparentno, uspostavljene institucije nisu ispoštovane, a poziv na „uključenje“ nezavisne scene u projekat EPK nedovoljno iskomuniciran te nije odagnao sumnje da je u pitanju uslovljavanje i uskraćivanje prava organizacija na nezavisno programsko delovanje. Organizacija za koju pouzdano znamo da namerno nije odgovorila na ovu konkursnu propoziciju prošla je na konkursu zato što je do nedavno bila učesnica Inicijative nezavisne kulturne scene Novog Sada. Kako će se stvari odvijati narednih godina možemo pretpostaviti, pošto već na ovom konkursu vidimo da su njegovi rezultati za organizacije civilnog društva poražavajući, a dodeljene sume nedovoljne čak i za minimalnu realizaciju njihovih projekata. O unapređenju uslova rada nezavisne kulturne scene nema govora, i to potvrđuje istrajna neopredeljenost vlasti, Fondacije Novi Sad 2021 i projekta EPK za podsticanje i razvoj civilnog društva.
Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad
Foto: GKP, Novi Sad
